Post porođajna depresija

Evo jedan clanak i nekoliko komentara,da znate da niste jedini ukoliko dodje do toga.


Sve je bilo super. Volite se, već neko vreme ste u vezi, rešili ste da dobijete dete, dobili ste dete. Svi razlozi za sreću su, čini se, tu. Samo što se pojavio i razlog za nesreću - bauk zvani postporođajna depresija. Tada bračni život, ma koliko se supružnici voleli i ma koliko dete koje su dobili bilo željeno od oboje, može postati pravi pakao.

Hormonske promene u telu porodilje mogu izazvati promene raspoloženja. Najčešća reakcija je da je žena sklona plaču i blagom uznemirenju. Međutim, dešava se da žena mnogo snažnije oseća te hormonske promene u sebi, a to dovodi do stanja poznatog kao postnatalna depresija. Ona se može javiti odmah posle porođaja, ali i čak pet do šest meseci kasnije (pa se muškarac, sav zbunjen, pita: "Šta joj je odjednom, bilo smo tako srećni?").

Jedan od simptoma postporođajne depresije je potpuna nezainteresovanost za seksualne odnose (naravno, govorimo o vremenu kad bi porodilja već smela da ima odnose). Čest simptom je i veliki umor, koji se uglavnom pripisuje samo danonoćnoj brizi oko bebe. Pojačava se osećaj straha i bezvoljnosti. Jedan od najgorih (po ženu) simptoma je osećaj mlade majke da svoju bebu ne voli dovoljno.

Ukoliko se primete ovi simptomi, treba se što je pre moguće obratiti lekaru i lečiti postporođajnu depresiju, pošto inače može da potraje veoma dugo (u nekim slučajevima, toliko dugo da mladi otac, očajan zbog ponašanja supruge koju voli, ali koju više nije u stanju da razume, niti ima ideju kako da joj pomogne, napusti porodicu, što će, naravno, samo pojačati depresiju). Pokazalo se da se u lečenju najbolji rezultati postižu savetovanjem i psihoterapijama.

Dakle, ako do ove pojave dođe - ne paničite, jer se radi o nečemu što nije baš toliko neuobičajeno. Obratite se lekaru što je pre moguće i, nakon izvesnog vremena, simptomi će proći, a srećna porodica će moći da bude baš to - srećna porodica.

--------------------------------------------------------------------------------------

Iako se o ovoj temi sve češće piše i govori, čini mi se da je ona kod nas i dalje tabu. Nažalost, od moderne žene se možda previše očekuje. Isto tako, sredina, koliko god to želela, nije još uspela da pobegne iz tradicionalnih okova (iz okova, a ne od tradicionalnih vrednosti, što se uglavnom pogrešno tumači!), nameće ženi da je ona kriva i za neke stvari van njene kontrole, kao i osećaj sramote i žigosanje ako potraži pomoć u ovakvim slučajevima. Možda bi rešenje bilo informisati se bolje i nekako uticati na okruženje (porodicu i prijatelje) buduće majke, kako podrška ne bi izostala. Jer, šta sirotoj ženi vredi i ako prepozna šta joj se dešava ako je niko u tome ne podrži (izrazi "lupeta, izmišlja i previše čita knjige, mi to nismo tako" - samo su fraze koje sigurno neće pomoći). Dete je jedna nova etapa u životu svake porodice. Previše je drugih ružnih stvari oko nas, neznanje, strah i sramota nisu nam potrebni.


Lično sam s teškoćama prošao taj period posle rođenja našeg prvog deteta i bio sam u toj situaciji iz koje nisam znao da se izvučem. Bio sam spreman da napustim porodicu. Supruga je imala sve te simptome. Trajali su dve godine, nisam mogao da je prepoznam, bežao sam od kuće, mnogo sam radio, ali to nije bilo dovoljno, zamalo smo se rastali, ali prošlo je. Istina je, veliki je to problem. Sada nas čeka rođenje drugog deteta i nadam se da ćemo ovog puta bolje proći pošto znamo sa čime se sučeljavamo. Preporučio bih mladim parovima da se pripreme dobro za taj postporodiljski sindrom.


Dragi prijatelji, kad se setim perioda postpartalne psihoze - strašno. Kad sam se porodila, posle tri nedelje život se pretvorio u pakao. Nismo imali dece 6 godina i lečili smo se od sterilieta i na kraju radili veštačku oplodnju. Hvala dragom bogu, uspelo je i uz rizičnu trudnoću, primala sam preko 200 hormona tokom trudnoće. Kad sam se porodila, našoj sreći nije bilo kraja. Dobili smo divno muško dete, ali tu muke počinju i na kraju sam završila 2 meseca u bolnici, ostavivši svoje dete suprugu, koji se nikako nije mogao sam snaći sa bebom. Zato sve mlade majke, ako se nađu u toj situaciji, odmah treba da se obrate lekaru.


Ja sam se porodila prije 7 mjeseci. Imam preslatku djevojčicu, ali osjećam da sam u depresiji. Već 4-5 mjeseci se ne osjećam dobro, razdržaljiva sam, volim da samujem i, što je najgore, moja mama vodi računa o bebi, jer ja radim. Na poslu plačem kad sam sama, požalim se suprugu, ali on me ne razumije uopšte, govori mi da nisam normalna i da samo umišljam stvari, a nikako da mi pomogne, ni on ni ko drugi. Osjećam da ludim, svi su mi za sve krivi, odušim na ljude koji to ne zaslužuju, svjesna sam da sam nesnosna, ali potrebna mi je pomoć, priznajem. Teško je veoma, nisam ni u stanju da se posvetim ćerki koliko treba, sve me smara i sve mi je naporno. Ne znam šta da radim. Mislim i da mi se brak raspada.


Ja nisam imala tih problema posle porođaja, ali poznajem žene koje jesu. Mogu da konstatujem da prolaze kroz težak period u životu i da im je potrebna velika podrška partnera, a zatim i porodice, da bi prebrodile to. Razumite ih.

Srecom ni ja nisam imala tih problema,ali poznajem dosta osoba koje jesu.Tim zenama treba podrska i razumijevanje,a muz je taj koji najvise to treba pruziti.

ja sam imala,mislim još uvijek i imam..i stvarno je istina sve gore napisano..evo borimo s ei stvari idu na bolje..

Od srca ti zelim da to prodje i da sve bude ok.Pusa

hvala ti i ovdje..

Zao mi je sto prolazis kroz to iskreno se nadam da ce to sto prije proci bitno je da stvari kao sto kazes idu na bolje,pusa.

bice sve ok
sve bude i prodje pa i to...pusa

Za mene je to jedno, pa slobodno mogu reci, odvratno stanje....Ma ne volim ni da ga se sjecam...groznooo....
Prosla sam kroz ovu vrstu depresije sa prvim djetetom i mislila sam da nikada nece proci, bila sam ocajna, placljiva, slaba, depresivna, ma fujjj.....HB kada je to sada iza nas..

Sa drugim djetetom, totalna kontra...Sve je bilo super, sve za 10!!!

I tim zenama zaista treba pomoc, podrska, razumjevanje,...ma sve....Jednostavno treba biti uz nju 24 sata.......

Za sve buduće mame, posebno prvorotke, važno je da znaju da postoji mogućnost pojave postporođajnih promjena raspoloženja.

Baby blues (postpartalna potištenost/tugaljivost)- relativno normalna pojava uzrokovana naglim skokovima i padovima nivoa hormona u majčinom tijelu par dana nakon poroda (3-7 dana nakon poroda). Očituje se blagom tugom, eventualnim problemima sa spavanjem, gubitkom apetita. Ako se radi samo o "baby bluesu", nemojte se previše brinuti, prolazi brzo Wink

Postpartalna depresija (tačnije postpartalni poremećaj raspoloženja)- može se javiti nekoliko različitih poremećaja raspoloženja o kojima je suvišno detaljno pisati jer svaki od njih traži stručnu pomoć (psihologa, psihijatra). "...Najčešće se javljaju sljedeći simptomi: jaka anskioznost, panični napadi, spontano plakanje nakon razdoblja "baby bluesa", nedostatak zanimanja za vlastito novorođenče, nesanica (koja se češće javlja kao teškoće uspavljivanja nego kao jutarnje buđenje). Mnoge žene osjećaju posebnu krivnju zbog ovakvih depresivnih osjećaja u vrijeme kada one vjeruju da bi trebale biti vesele. Mogu izbjegavati iznositi simptome ili negativne osjećaje prema djetetu."

Postpartalni poremećaj raspoloženja sa psihotičnim obilježjima- Teži oblik, zahtjeva stručnu pomoć obavezno! "Može uključivati i samoubilačke ideje, opsesivne misli koje se odnose na nanošenje zla djetetu te psihomotorna agitacija (uzbuđenost). Postpartalne epizode poremećenog raspoloženja sa psihotičnim obilježjima se javljaju učestalošću od 1 od 500 do 1 od 1000 poroda i češće su u prvorotkinja. Ako je žena već jednom imala postpartalnu epizodu sa psihotičnim obilježjima rizik ponavljanja kod svakog sljedećeg poroda je između 30 i 50%."

Dakle, drage moje, nadam se da vas neće ništa od ovoga snaći, ali ako se to i desi da znate da se sve te stvari manje-više mogu očekivati i da postoje ljudi koji će vam sigurno pomoći. Svaki veći Dom zdravlja ima svog psihologa i/ili psihijatra i ne trebate se ustručavati da potražite pomoć. Također, može vam se desiti da vi ne primijetite problem, ali da ga vaša okolina jasno prepozna. Podrška najbližih je jako važna!

Citirani tekst je preuzet iz DSM-IV (Dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje), 1996., Jastrebarsko, Naklada Slap