Ponos

tanka je linija izmedju ponosa i gordosti.

ponos je svakako vrlina, ali ako se nepotrebno insistira na njemu, postaje mana.

osijećaj ponosa ne bi trebalo da se osijeća često, mislim da to nije normalno.

Naravno treba pažljivo definisati čime ćemo se ponositi.
ako pretjeramo, za čas možemo postati prezrivi, arogantni, nadobudni, nerealni, prezadovoljni sobom, sebični, oholi, gordi...

bolje je biti pomalo nezadovoljan sobom , to je dobra motivacija za sve u životu. Nije normalno ponositi se svakim svojim postupkom ili uspijehom, naročito onim materijalnim...

budite skromni.
dobro, blago se samo hvali.

hehehe

Ne volim PONOSNE ljude, u kontestu na koji si ti navela, naravno...Slazem se da se treba ponositi necim ili nekim, nije bitno, ali imati granicu i ne pretjerivati.....
Ja sam ostavila momka(nekada davno ), jer je nekako bio previse ponosan i uvijek je bio on taj o koga se moralo vrtjeti sve....Zbog tog njegovog ponosa sam ga, prvenstveno, i ostavila, jer smatram da LJUBAV i PONOS , nikako ne idu zajedno pod ruku.....I danas, kada slusam pjesmu Ž. Samardjica, gdje u jednom stihu kaze:
...." kad ponos dodje po svoje, tu ljubav kofer vec pakuje"!.....
znam da sam bila u pravu!!!

Upravu si u potpunosti
I ja sam ponosna u nekim stvarima,ali u ljubavi kao sto ti rece nema ponosa!!!!!!!!!

Ma grozan je ponos...Na zalost,ja sam i u ljubavi ponosna,sto tu osobinu najvise mrzim...Cesto se M naljuti na mene i vjerovatno ocekuje da prva njemu pridjem,ali meni se tada nikako ne da,jer ponos je jaci od svega i onda on lezi i zaspi tako cekajuci,a ja gledam film uz grickalice...
Ma grozno je to,moram se mijenjati pod hitno